ДРВО–ЗНАК СВОГ/ТУЂЕГ ПРОСТОРА У УСМЕНОЈ ЛИРИЦИ

Апстракт

У овом раду разматра се позиција дрвета унутар просторних модела усмене лирике. Дрво учествује у поетском моделовању простора у мотивима сађења и ограђивања када представља оријентир наспрам ког се усмерава човеков свет. Може се позиционирати у центар или на периферију свог и туђег света (као део куће, села или града) и бити граница између њих, између овостраног и оностраног (ознака дивљине, део горе/шуме). Без обзира на то с које стране границе се налази, дрво је обележје сакралног као место изолације или заклетве, као циљ или место иницијацијског задатка (сађења, чувања плодова, потраге, обредне игре), као ритуални простор. Због јасно маркиране позиције у традицијском моделу света и везе са сакралним оправдано је говорити о постојању дрвета–знака, аналогно постојању места–знака.