МЕТАЛЕПСА И МЕТАРЕФЕРЕНТНИ ПОТЕНЦИЈАЛ РАДИО-ИГРЕ КАКО СУ ПОСТАЛЕ РУЖНЕ РЕЧИ ДУШАНА РАДОВИЋА

Апстракт

Металепса и метареференца нису нови појмови у теорији књижевности, али су захваљујући хипермедијацији савремене културе добили шире значење које превазилази интертекстуалне релације. Металепса изворно припада реторици где означава било коју врсту пермутације, да би у сфери наратологије била схваћена као „употреба једне речи уместо неке друге преносом значења […] синоним и метонимије и метафоре“ (Женет 2006: 6). Oд Аристотела који је металепсу сводио на аналогију и дар „да се добро запази оно што је слично“ (Аристотел 2008: 1459а), развојем медија који не само да приказују, него и креирају стварност, стигло се до металепсе као фигуре која уједињује аутора и дело, повезује читаоца с нарацијом и ширењем значења води ка метадијегетичком рушењу граница између фикције и стварности: „Границе коришћења металепсе поставља једино могућност примаоца поруке да је разуме на прави начин. Уколико ауторска интенција да се изађе из оквира исувише збуњује, таква фигура не остварује свој циљ“ (Петковић 2018: 239). Наратолог Вернер Волф уочио је блискост овако дефинисане металепсе са појмом метареференце која у контексту стварности презасићене медијским садржајима успоставља интертекстуалне и интермедијалне везе, производећи нови феномен трансмедијалности – утицај форме (Mаклуан 1971: 41) на наратив и његову комуникацију са реципијентима: „’Метареференце’ су трансмедијални концепт који може укратко да се објасни на следећи начин: метареференце произилазе из логички вишег ’мета-нивоа’ у оквиру датог уметничког дела или представе и означавају било ауторефлексивно цитирање, упућивање или коментар на медијски сродан аспект датог медијског дела или представе одређеног медија или медија уопште“ (Волф 2011: v). Дeн Спербер приписује људима „метарепрезентациони капацитет“ који је „не мање значајна основа од језичке способности“ и он тврди да „разумевање карактера и улоге ове […] способности може променити наше схватање шта је то бити човек“ (Спербер према Волф 2009: 2). Став наратолога да је директно обраћање приповедача читаоцу такође метареференца попут ауторске металепсе, сврстава Душана Радовића, српског писца који је и медијски аутор, међу најзаслужније за стварање књижевног дела које је „велико сценско представљање и оно се тако и прима“ (Јовановић 2001: 83). Родоначелник модерне српске књижевности за децу, Радовић је пример оригиналног ствараоца као „генија који уметности прописује правило“ (Кант 1991: 191). Радовићева радио-игра Како су постале ружне речи је добар пример укључивања слушалаца и читалаца у метареферентно препознавање и декодирање смисла у метасвести, а затим и ослобађајућу емотивну реакцију која не доводи „стварност“ у питање, већ указује на разноврсност и богатство њених медијски посредованих значења.