ПОСТЕКСПЕРИМЕНТАЛНО И ПОСТМОДЕРНО: РАСПРАВА О ТРАНСФОРМАЦИЈИ И НОВОЈ УЛОЗИ АВАНГАРДНОГ КЊИЖЕВНО-ЈЕЗИЧКОГ ЕКСПЕРИМЕНТА

Апстракт

Полазећи од тезе изложене у полемичком есеју „посвета традицији. аспекти постексперимeнталне књижевности“ (1975), који потписују Рајнхард Присниц и Мехтхилд Рауш, у овом раду се истражује питање улоге експериментализма у авангардној, постмодерној и савременој књижевној продукцији. Након што су историјске авангарде пионирски отпочеле експериментална књижевно-језичка истраживања, која су потом продубљена са неоавангардама, наредни књижевни модус, постекспериментално, појављује се као она текстуална пракса која примењује различите језичко-експерименталне технике, али тек као пуко средство и инструмент у служби традиционалних књижевних и наративних форми. Са тог становишта, одредница постекспериментално може се разумети као синоним за постмодернизам – термин који Присниц и Раушова не употребљавају – уколико се постмодернистичка поетика аналогно дефинише као својеврсна синтеза авангардистичког експеримента и повратка нарацији и конвенционалним жанровским облицима: префикс пост тада има сродну улогу код оба појма, и означава слабљење раније радикалних, модернистичких и авангардних позиција. Према томе, иако није у целости поништен нити напуштен, експериментализам нема више своју изворну авангардну аутономију и независност, већ је најчешће подређен класичним књижевним концептима као што су заплет и карактеризација. Постекспериментална и постмодерна књижевност, стога, деле заједничку одлику пацификовања и деконтекстуализовања експерименталних метода и техника, па тако питање о томе ко ће, у овом сукобу између авангардно-радикалног и традиционално-конвенционалног однети превагу, постаје готово етичко, односно политичко питање – питање политике књижевности.