КРЧМА У ПЛАНИНИ. КРЧМА/МЕХАНА КАО ДЕО ЕПСКОГ ПРОСТОРА

Апстракт

Од културног стандарда куће (људска грађевина, станиште за живе, чврсто, непокретно, сигурно, с одговарајућом унутрашњом структуром) усмена епика прави орави отклоне атипичном атрибуцијом (кућа мрачна = гроб; кућа проклета = тамница; кућа вечна = вешала; кућа необична = тамница; кућа божја = црква и сл.). Иако се нигде у анализираном корпусу (око 1500 епских песама) не назива „кућом“, крчма/механа део је истог просторног система и жанровски се кодира по истој логици: то јесте људскаграђевина, али подигнута у гори/планини; припада људима, али је њена власница, ексклузивно у усменој епици – жена (крчмарица); јесте људско станиште, али привремено. Она је, уз то, двоструко кодирана – може се наћи и у гори и у граду и у оба случаја представља место просторног дисконтинуитета, односно „слабу тачку“ у простору: улаз у царство мртвих (кад је у гори) или тачку продора демонског света у заштићени свет јунака (град/двор/кулу).