СРПСКОВИЗАНТИЈСКО НАСЛЕЂЕ И ОДНОС ПРЕМА ТРАДИЦИЈИ У ПОСЛЕРАТНОМ МОДЕРНИЗМУ
Povzetek
У раду се истражује однос према традицији, посебно према средњовековном наслеђу у поезији српског послератног модернизма, пре свега у песништву Васка Попе, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића и Љубомира Симовића. Одређује се значење термина српсковизантијско наслеђе и разматра његов положај у историји српске књижевности. Реактивирање средњовековних поетичких образаца одиграва се у склопу стваралачке обнове традиције у послератном песништву, па се у раду посебно одређују унутрашњи импулси и видови под којима се ова обнова одвија. Затим се испитује природа песничког повратка средњовековној књижевности. Разматра се колико активирање поетичких, естетичких и идеолошких особености старе српске књижевности дугује традицији европског модернизма, а колико заправо представља унутрашњом логиком српске књижевности условљен и аутохтон процес. Напокон, одређују се особени средњовековни поетички ставови – поетски тоталитет, жудња за целином, идеја историје – који су реактивирани у поезији послератног модернизма као одговор на савремена песничка питања.
Prenosi
Literatura
Бенјамин 1974: Валтер Бенјамин, Есеји. Београд: Нолит.
Берђајев 1989: Николај Берђајев, Смисао историје. Никшић: Универзитетска
ријеч.
Берђајев 1990: Николај Берђајев, Ново средњовековље. Београд: Хипнос.
Богдановић 1991: Димитрије Богдановић, Историја старе српске књижевности.
Београд: СКЗ.
Бошковић 2013: Драган Бошковић, „Византија: идентитет или утопија историје
српске књижевности?“, у: Византија у (српској) књижевности и култури
од средњег до двадесет и првог века. Уредник Драган Бошковић,
Крагујевац: ФИЛУМ.
Винавер 2012: Станислав Винавер, Рани радови. Приредио Гојко Тешић.
Београд: Службени гласник, Завод за уџбенике.
Епштејн 1998: Михаил Епштејн, Вера и лик – религиозно несвесно у руској
култури XX века. Са руског превела Радмила Мечанин. Нови Сад: Матица
српска.
Касирер 1978: Ернст Касирер, Оглед о човјеку – увод у филозофију људске
културе. Загреб: Напријед.
Марино 1997: Адријан Марино, Модерно, модернизам, модерност. Превеле са
румунског Мариана Дан и Зоја Томић. Београд: Народна књига – Алфа.
Мишић 1976: Зоран Мишић, „Поезија и традиција“, у: Критика песничког
искуства. Београд: СКЗ.
Павловић 1978: Миодраг Павловић, Антологија српског песништва (XIII–XX
век). Београд: СКЗ.
Павловић 1999: „Чин сећања“, у: Свечаности на платоу. Београд: Просвета.
Пајић 2013: Сања Пајић, „Византија, средњи век и неки проблеми савремене
интерпретације“, у: Византија у (српској) књижевности и култури од
средњег до двадесет и првог века. Уредник Драган Бошковић. Крагујевац:
ФИЛУМ.
Поповић 2001: Тања Поповић, „Српскословенско наслеђе и новија српска
поезија“, у: Словенско средњовековно наслеђе. (Зборник посвећен професору Ђорђу Трифуновићу). Уредници: Зорица Витић, Томислав
Јовановић, Ирена Шпадијер. Београд: Чигоја штампа.
Радовић 2011: Амфилохије Радовић, Часни крст Христов и косовски завјет:
предавања, есеји и бесједе. Београд, Цетиње: Светигора.
Радуловић 2007: Милан Радуловић, Раскршћа српског модернизма: идеолошки
и културни контекст српске књижевности XX века. Београд: Институт за
књижевност и уметност. Фоча: Православни богословски факултет Св.
Василија Острошког.
Скерлић 1997: Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности. Београд:
Завод за уџбенике и наставна средства.
Трифуновић 2009: Ђорђе Трифуновић, Стара српска књижевност: основи.
Београд: Чигоја штампа.
Фридрих 2003: Хуго Фридрих, Структура модерне лирике – од средине XIX века
до средине XX. Превео с немачког Томислав Бекић. Нови Сад: Светови.
Христић 1969: Јован Христић, „Предговор“, у Иван В. Лалић, Изабране и нове
песме. Београд: СКЗ.
Avtorji se v reviji predstavljajo z izvirnimi prispevki, ki temeljijo na rezultatih lastnega raziskovanja. Tisti, so poleg avtorja znatno prispevali k nastanku prispevka (članka), so poimenovani kot soavtorji. Avtor (in morebitni soavtorji) skupaj s prispevkom odda tudi izpolnjen obrazec za prijavo prispevka (Paper Submission Form), s katerim soglaša z objavo.
Revija sprejema tiste znanstvene prispevke, ki prej še niso bili izdani. V izdajo ne sprejema prispevkov, ki v veliki meri ponavljajo druge, že objavljene prispevke istega avtorja. Za ponavljanje se šteje tudi kompilacija - besedilo, ki ga sestavljajo fragmenti iz že objavljenih monografij ali člankov. Plagiatorstvo in čezmerno (kar pomeni več kot tretjino celotnega obsega) navajanje del drugih znanstvenikov velja za nedopustno. Vsi citati, fragmentarna povzemanja in uporabljeno gradivo se morajo korektno nanašati na avtorje oz. prvotni vir. Če je delež tujega besedila velik, priporočamo, da se število citatov zmanjša in količina izvirnega besedila poveča.
Avtor mora nujno pridobiti dovoljenja za uporabo vseh izposojenih gradiv (kot so denimo ilustracije), pri katerih nima statusa imetnika avtorskih pravic sam. Zagotavlja, da prispevek ne vključuje podatkov, ki niso dostopni javno in bi lahko predstavljali tajne informacije.
V seznam literature se napiše samo tisto gradivo, ki je bilo dejansko uporabljeno za potrebe raziskave oz. na katero se avtor v besedilu dejansko sklicuje.
Priporočjivo je, da se v besedilu (če je le možno) navede vire finančne podpore za izvedbo raziskave, prav tako se lahko doda zahvalo kolegom, ki so kakorkoli pripomogli pri nastajanju članka, ne morejo pa biti opredeljeni kot soavtorji.
Z oddajo besedila in obrazca za prijavo prispevka se avtor uradno strinja z objavo v reviji Filološke pripombe. S tem ostaja imetnik avtorskih pravic, sme pa tudi preklicati objavo, če je prispevek v fazi pregledovanja oz. če še ni objavljen na spletni strani. O preklicu mora pisno obvestiti uredništvo revije.
Za objavo članka avtor ne prejme plačila. Objava je v spletni obliki dostopna brezplačno, in sicer pod licenco Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Unported License.
Etični Kodeks
Uredništvo
Vse prispevke v prvi vrsti pregledajo sodelavci uredništva, ki so pozorni na skladnost z iskano problematiko in na skladnost s formatom revije. Uredništvo Filoloških pripomb zagotavlja, da izbira recenzentov in rezultati recenzije niso odvisni od komercialnih interesov, spola, narodnosti, verske pripadnosti, politične opredelitve in drugih podobnih dejavnikov. Edini kriterij je akademska ustreznost prispevka.
Ko recenzenta podata mnenje pripravljen za objavo, zavrnjen ali pa zahteva avtorjeve popravke. V primeru nestrinjanja z recenzijo ima avtor pravico pojasniti svoja stališča. Če se stališča obeh recenzentov še vedno razlikujejo od avtorjevih, preveri prispevek tretji recenzent, lahko pa po posebni obravnavi vprašanja o njem glasuje članstvo uredništva.
Recenzenti
Preverjanje prispevka poteka z anonimno recenzijo, ki jo opravita dva eksperta z istega področja (avtor ne izve njunih priimkov, recenzenta ne izvesta priimka avtorja). Za recenzijo se predvideva od 3 do 4 tedne časa. Za recenzente se navadno izbira člane uredništva ali znanstvenike, ki so o isti tematiki pisali v prejšnjih številkah revije, po potrebi pa je mogoče kontaktirati tudi eksperte iz drugih organizacij, mest ali držav.
Recenzent mora biti torej specializiran za isto tematiko, kot je izpostavljena v prejetem prispevku. Uredništvo se prizadeva, da bi zagotovilo izogib konflikta interesov med podanim mnenjem o članku in avtorjem samega članka.
Recenzent je dolžan opozoriti urednika in člane redakcije na kakršnekoli prekomerne podobnosti ali sovpadanja prispevka s teksti, ki jih sicer pozna. Ohranjati mora strokovno tajnost in nima pravice tretjim osebam predstavljati prispevka (in podatkov v njem), dokler ta ni objavljen.
Recenzent poda objektivno, pretehtano in argumentirano oceno prispevka. Kritike oblikuje korektno; tako, da se navezuje samo na besedilo prispevka in informacije, ki jih slednji ponuja.
Uredništvo revije predpostavlja, da sta mnenje in kritični zapis napisana z dobrim namenom - da bi bila avtorju v pomoč pri odpravi pomanjkljivosti oz. da bi se njegovo pisanje izboljšalo do te mere, da bi upravičil javno objavo in dostopnost svojih spoznanj celotni znanstveni skupnosti.
