ЕПСКИ ЈУНАК У „СВОЈОЈ“ И „ТУЂОЈ“ КУЛТУРИ
Povzetek
Карактеризација књижевних јунака изграђује се у више семантичких равни, мада често већ номенклатура активира ,,информације“ о националном, конфесионалном, социјалном или родном идентитету. Ликсимбол прераста све те компоненте и препознаје се у свакој средини на исти начин. За настанак и рецепцију епске народне песме, међутим, изузетно је важно емотивно ангажовање стваралаца и колектива, те се већ кроз именовање, као примарни сигнал, сугеришу обележја ,,своје“ и ,,туђе“ културе. Процесе обликовања епских јунака и њихове одлике условљавају поетичке законитости, али и друге компоненте: таленат стваралаца, усаглашеност њихових ставова са назорима публике, време и место импровизације. Ипак, грађа са јужнословенског простора открива различите и динамичне последице ,,премештања“ јунака из једне културне зоне у другу, чак и онда када су поетске биографије засноване на сећањима о даљој и ближој историјској прошлости.
Prenosi
Literatura
записа. Београд: Српско учено друштво, Горњи Милановац: Лио.
Божовић, Р. 1977. Арапи у усменој народној песми на српскохрватском
језичком подручју. Београд: Филолошки факултет.
Вук I – Караџић, В. С. 1975. Српске народне пјесме I. СД IV. Пр. В. Недић.
Београд: Просвета.
Вук II – Караџић, В. С. 1988. Српске народне пјесме II. СД V. Пр. Р. Пешић.
Београд: Просвета.
Вук III – Караџић, В. С. 1988. Српске народне пјесме III. СД VI. Пр. Р.
Самарџић. Београд: Просвета.
Вук IV – Караџић, В. С. 1986. Српске народне пјесме IV. СД VII. Пр. Љ.
Зуковић. Београд: Просвета.
Вук ЕС – Караџић, В. С. 1969. Етнографски списи. Пр. М. Филиповић и Г.
Добрашиновић. Београд: Просвета.
Вук П – Караџић, В. С. 1987. Српске народне пословице. СД IХ. Пр. М.
Пантић. Београд: Просвета.
Вук Р – Караџић, В. С. 1986. Српски рјечник (1852). СД ХI/1–2. Пр. Ј. Кашић.
Београд: Просвета.
Вук, Пјеснарице – Караџић, В. С. 1965. Пјеснарица 1814 – 1815. СД I. Пр. В.
Недић. Београд: Просвета.
Делић, Л. 2011. „Болани Дојчин“ – питеви генезе и модификација певања о
сукобу „боланог“ јунака с Арапином. Жива реч. Зборник у част проф. др
Наде Милошевић-Ђорђевић. Ур. М. Детелић и С. Самарџија. Београд:
Балканолошки институт САНУ – Филолошки факултет Универзитета у
Београду. 105–125.
Деретић, Ј. 1995. Загонетка Краљевића Марка. Београд: СКЗ.
Десница, Б. 1991. Стојан Јанковић и ускочка Далмација. Београд: СКЗ.
Детелић, М. 1992. Митски простор и епика. Београд: САНУ.
ЕР – Геземан, Г. 1925. Ерлангенски рукопис старих српскохрватских народних
песама. Сремски Карловци: Српска краљевска Академија. Доступан на
адреси http://www.erl.monumentaserbica.com/ (прир. Мирјана Детелић,
Снежана Самарџија и Лидија Делић).
Златковић, И. 2006. Епска биграфија Марка Краљевића. Београд: Рад – КПЗ –
Институт за књижевност и уметност.
ИСН II – Историја српског народа. 1994. Београд: СКЗ.
Клеут, М. 1987. Иван Сењанин у српскохрватским усменим песмама. Нови
Сад: Матица српска.
Клеут, М. 2012. Из Вукове сенке. Огледи о народном песништву. Београд:
Друштво за српски језик и књижевност Србије.
Константиновић, З. 2006. Литерарно дело и национални менталитет.
Београд: Народна књига.
Ломпар, М. 2006. О демонству лакрдијаша. Летопис Матице српске 477/3.
294–327.
Љубинковић, Н. 2010. Трагања и одговори. Београд: Институт за књижевност
и уметност.
Милутиновић Сарајлија, С. 1990. Пјеванија црногорска и херцеговачка. Пр. Д.
Аранитовић. Никшић: Универзитетска ријеч.
Орбин, М. 2006². Краљевство Словена. Зрењанин: SEZAMBOOK.
Пантић, М. 2002. Народне песме у записима XV – XVIII века. Београд:
Просвета.
Перић, Д. 2008. Териоморфни јунаци словенске епике. Волх Всеславјевич и Змај
Огњени Вук (компаративно-типолошка анализа). Београд: Београдска
књига.
Петковић, Д. 2008. Типологија епских песама о женидби јунака. Београд:
Чигоја штампа.
Петрановић II – Петрановић, Б. 1989. Српске народне пјесме из Босне и
Херцеговине I–III. Пр. Н. Килибарда. Сарајево: Свјетлост.
Петровић, С. 2001. Косовска битка у усменој поезији. Београд: Гутенбергова
галаксија.
Пешикан-Љуштановић, Љ. 2002.Змај деспот Вук – мит, историја и песма.
Нови Сад: Матица српска.
Пешикан-Љуштановић, Љ. 2007. Станаја село запали. Нови Сад: ДОО
Дневник.
Самарџија, С. 2012. Сказано, списано и написано (Напомене о односима
између усменог стваралаштва и писане књижевности). Српско усмено стваралаштво у интеркултурном коду. Зборник радова. Ур. Б. Сувајџић.
Београд: Институт за књижевност и уметност. 15–86.
Талфј. 2008. Талфј и српска књижевност и култура. Ур. В. Матовић и Г.
Шуберт. Београд: Институт за књижевност и уметност.
Херодот. 2005. Херодотова историја. Прев. М. Арсенић. Београд: Дерета.
Hörmann, K. 1990. Narodne pjesme Muslimana u Bosni i Hercegovini I–II. Pr. Đ.
Buturović. Sarajevo: Svjetlost.
Коljević, S. 1982. Ka poetici narodnog pesništva. Beograd: Prosveta.
Koterel, A. 1998. Rečnik svetske mitologije. Beograd: Nolit.
Krstić, B. 1984. Indeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena. Beograd:
SANU.
Maretić, T. 1966. Naša narodna epika. Beograd: Nolit.
Meletinski, E. M. b. g. Poetika mita. Beograd: Nolit.
Avtorji se v reviji predstavljajo z izvirnimi prispevki, ki temeljijo na rezultatih lastnega raziskovanja. Tisti, so poleg avtorja znatno prispevali k nastanku prispevka (članka), so poimenovani kot soavtorji. Avtor (in morebitni soavtorji) skupaj s prispevkom odda tudi izpolnjen obrazec za prijavo prispevka (Paper Submission Form), s katerim soglaša z objavo.
Revija sprejema tiste znanstvene prispevke, ki prej še niso bili izdani. V izdajo ne sprejema prispevkov, ki v veliki meri ponavljajo druge, že objavljene prispevke istega avtorja. Za ponavljanje se šteje tudi kompilacija - besedilo, ki ga sestavljajo fragmenti iz že objavljenih monografij ali člankov. Plagiatorstvo in čezmerno (kar pomeni več kot tretjino celotnega obsega) navajanje del drugih znanstvenikov velja za nedopustno. Vsi citati, fragmentarna povzemanja in uporabljeno gradivo se morajo korektno nanašati na avtorje oz. prvotni vir. Če je delež tujega besedila velik, priporočamo, da se število citatov zmanjša in količina izvirnega besedila poveča.
Avtor mora nujno pridobiti dovoljenja za uporabo vseh izposojenih gradiv (kot so denimo ilustracije), pri katerih nima statusa imetnika avtorskih pravic sam. Zagotavlja, da prispevek ne vključuje podatkov, ki niso dostopni javno in bi lahko predstavljali tajne informacije.
V seznam literature se napiše samo tisto gradivo, ki je bilo dejansko uporabljeno za potrebe raziskave oz. na katero se avtor v besedilu dejansko sklicuje.
Priporočjivo je, da se v besedilu (če je le možno) navede vire finančne podpore za izvedbo raziskave, prav tako se lahko doda zahvalo kolegom, ki so kakorkoli pripomogli pri nastajanju članka, ne morejo pa biti opredeljeni kot soavtorji.
Z oddajo besedila in obrazca za prijavo prispevka se avtor uradno strinja z objavo v reviji Filološke pripombe. S tem ostaja imetnik avtorskih pravic, sme pa tudi preklicati objavo, če je prispevek v fazi pregledovanja oz. če še ni objavljen na spletni strani. O preklicu mora pisno obvestiti uredništvo revije.
Za objavo članka avtor ne prejme plačila. Objava je v spletni obliki dostopna brezplačno, in sicer pod licenco Creative Commons Attribution-Noncommercial-No Derivative Works 3.0 Unported License.
Etični Kodeks
Uredništvo
Vse prispevke v prvi vrsti pregledajo sodelavci uredništva, ki so pozorni na skladnost z iskano problematiko in na skladnost s formatom revije. Uredništvo Filoloških pripomb zagotavlja, da izbira recenzentov in rezultati recenzije niso odvisni od komercialnih interesov, spola, narodnosti, verske pripadnosti, politične opredelitve in drugih podobnih dejavnikov. Edini kriterij je akademska ustreznost prispevka.
Ko recenzenta podata mnenje pripravljen za objavo, zavrnjen ali pa zahteva avtorjeve popravke. V primeru nestrinjanja z recenzijo ima avtor pravico pojasniti svoja stališča. Če se stališča obeh recenzentov še vedno razlikujejo od avtorjevih, preveri prispevek tretji recenzent, lahko pa po posebni obravnavi vprašanja o njem glasuje članstvo uredništva.
Recenzenti
Preverjanje prispevka poteka z anonimno recenzijo, ki jo opravita dva eksperta z istega področja (avtor ne izve njunih priimkov, recenzenta ne izvesta priimka avtorja). Za recenzijo se predvideva od 3 do 4 tedne časa. Za recenzente se navadno izbira člane uredništva ali znanstvenike, ki so o isti tematiki pisali v prejšnjih številkah revije, po potrebi pa je mogoče kontaktirati tudi eksperte iz drugih organizacij, mest ali držav.
Recenzent mora biti torej specializiran za isto tematiko, kot je izpostavljena v prejetem prispevku. Uredništvo se prizadeva, da bi zagotovilo izogib konflikta interesov med podanim mnenjem o članku in avtorjem samega članka.
Recenzent je dolžan opozoriti urednika in člane redakcije na kakršnekoli prekomerne podobnosti ali sovpadanja prispevka s teksti, ki jih sicer pozna. Ohranjati mora strokovno tajnost in nima pravice tretjim osebam predstavljati prispevka (in podatkov v njem), dokler ta ni objavljen.
Recenzent poda objektivno, pretehtano in argumentirano oceno prispevka. Kritike oblikuje korektno; tako, da se navezuje samo na besedilo prispevka in informacije, ki jih slednji ponuja.
Uredništvo revije predpostavlja, da sta mnenje in kritični zapis napisana z dobrim namenom - da bi bila avtorju v pomoč pri odpravi pomanjkljivosti oz. da bi se njegovo pisanje izboljšalo do te mere, da bi upravičil javno objavo in dostopnost svojih spoznanj celotni znanstveni skupnosti.
